Napolju je bio mrak. Uspela je da se iskrade iz kuće, gotovo nečujno. Na vratima stana obula je svoje omiljene cipele sa potpeticama. Čekao je iza ugla. Telo je drhtalo od uzbuđenja i hladnog vazduha. Sneg je danima padao, a Beograd je bio pomalo zatrpan na svojim rubovima, ulegao u zimi.

Ulične svetiljke, jedini svedoci njenog izlaska, prštale su po snegu i za sobom ostavljale zlatkasti trag. Osetila se poletnom i radosnom.

U daljini je nazirala obrise njegovog  tela. Čežnja je pratila i gurala dalje, iako joj je bilo teško da hoda na potpeticama. Znala je da mora dalje. Prišla mu je. 

“Dobrodošao. Znaš li da čekanje može da umori. ”

Poljubio je njenu ruku, koju je pokrivala čipkana rukavica. Bio je iznenađen njenom elegancijom.

“Predivna si.”

“Hvala ti.”, blago se osmehnula, nadajući se da će je uzeti u svoj zagrljaj. Stajali su nemo i posmatrali se. Približio je svoju glavu njenom čelu i oslonio  o njen nosić. Bio je oštar i leden.  Gledala je njegove okice koje svelte jače od bilo koje pritajene želje. Tišina je glasnije dobovala. 

“Ne znam da li leči, ali znam da prija. Tvoj pogled, tvoje reči i ruke.”

“Zašto su ti usne tako hladne?”, milovala ih je ivicom svoga crvenog karmina.

“Ono što znam razara ono što hoću.“, bio je tako dalek.

U daljini je videla tek po koju pahulju snega. Njena vrela šaka je vrlo brzo uplovila u džep njegovog kaputa.

„Zašto si tužan?“

„Znaš, neke tuge brišu trenutke radosti, samo ako naučiš da gledaš očima tuge. Ti znaš da sam sa tobom naučio da sanjam. I tražio sam te u snovima, onako lepu, nasmejanu i srećnu. Znam da ja nisam tvoja sreća. Znam da smo zaspali na početku ove zime. Neka tako i ostane. Ništa tako uporno ne vuče za rukav kao istina koju prećutiš. Ti i ja smo mnoge istine teško sažvakali i progutali.“

„Znam...ali, hajde da zaboravimo na sve što je bilo. Ne želim da gledam kako me zaboravlja neko koga najviše volim.“, poljupcima je pokušala da istopi tragove hladnih pahulja na njegovom nosu. 

„ Kada voliš, dodir drugih ne podnosiš. Tako je i sa mnom. Prerasli smo nas same. Ti možeš mnogo više, bolje srećnije. Sreće se broje, tuge zaboravljaj.“, videla je trag istine u njegovim rečima.

„Sećaš se koliko sam puta odlazila. I opet se vratim... Kao da još jednom želim da se uverim u iskomadanu sreću. Ne možeš izgubiti nekoga ko želi da bude u tvom životu. Svesna sam da je kraj. Isto tako ne možeš na silu nikoga zadržati.“

„Zadrži samo sebe. Trebaćeš sebi najviše, zapamti to. Sa mnom si samo plakala. Polovično ne može da usreći, a ti si stvorena samo za visine, mila moja. “ Pritisnuo je njene prste da ih malo zgreje. Bili su ledeni od istine. Pogledala je u njegove oči. 

„Plačeš?“

„Ne, samo prećutani  stihovi naviru na oči.“

Dotakla je njegovu donju usnu. Osetila je vreo dah, koji se mešao sa njegovim suzama. Usne su mirisale na ljubav. Bila je svesna da je ovo vreme rastanka. Drhtao je, dok ju je dodirivao nagomilanim željama  crvene boje.  

Zima je bila tako koralno lepa. Ruke su se razdvojile, sećanja zatvorila.

Okrenula se, ne gledajući iza, koročajući duž svoje ulice. Izula je svoje potpetice i hodala bosa. Čula je njegove korake. Znala je da je vreme da sa drugim diše u dvoje. Život ne voli daljine. Udalje se srca kada je duši svega dosta. Pa se branimo daljinom, zaboravom i  drugim laganim zabludama. Lakše je tako. Postoje rastanci koji te raduju jer znaš da si učinio sve, da si toliko dugo vraćala sat, ali je on ipak mnogo kasnio.

Mnogo. Niko se toliko dugo ne čeka, pa ni on. Postoje rastanci koji te vrate sebi. Postoje rastanci koji te spasu tvojih strasti. Postoji život na potpeticama koji te baci u visine, a onda tako ogoljen i bos, shvatiš da su sve visine već u tebi. 

Stajala je na pragu svoga doma. Pogledom je tražila jedne tamne oči, koje ne skidaju zvezde s neba, nego samo pruže ruke.

Možda je od zime....