Mojoj ljubavi

Svaka žena ima po jednu pravu ljubav. Za uspomenu i dugo secanje, za kajanje i uzdisanje, za bolje razumevanje muzike i pozije...

I ja sam imala jednu takvu... Jednu lepršavu, mladalacku prvu veliku ljubav... I istinski sam uživala u njoj.
Tu godinu pamtim po važnim i lepim dogadjajima. Kraj srednje skole, matura, upis na faks... Sve je prošlo kako se samo poželeti može.

Upoznali smo se, slučajno ili ne, na brucošijadi povodom početka semestra. Spontano je prišao, zatražio upaljač i počeo neobavezan razgovor. Bio je tako pričljiv, opušten i običan a opet tako drugačiji od svih. Posle par pića i nekoliko zaista pametnih fraza izrečenih na uvo, shvatila sam da mi se dopada. Te večeri sam ga upoznala, naredne me zainteresovao a neke od sledećih sam se zaljubila... ubrzo i zavolela.

Bio je kišni oktobar a u meni je cvetalo proleće. Rađalo se neko novo osećanje do tad meni nepoznato. Uz njega sam postala druga osoba, zapravo bila sam to ja na neki nov način. Onog trenutka kad se moja malena šaka našla u njegovoj ogromnoj, znala sam da više neću moći bez njega i da će mi mnogo značiti. Kao da sam tek tada postala istinski srećna.

I trajala je ta moja sreća sve dok život nije odlučio da nas razdvoji. Tih poslednjih dana provedenih zajedno doživela sam mnogo toga lepog. Čak i sada, posle toliko vremena, u mislima mi se ponekad javlja naš zadnji susret. Sećam se večeri kada smo sedeli na obali reke i slali jedno drugom najnježnije poglede, dok smo slušali otkucaje naših uplašenih srca i muziku koja je dopirala iz daljine. Te noći je vladala tuga mojim telom. Znala sam da se odlazak bliži, da moram da nastavim sa svojim životom i ostavim sve lepe uspomene za sobom.

Vreme je brzo i podmuklo prolazilo kao i poneki muškarac u mom životu. Bilo je i kasnije ljubavi ali ni jedna ni slična ovoj... mojoj jedinoj. Čak I sada dok ispisujem ove redove njegove tople oči su tu pred mojim... I mislim da ce uvek tako biti.