Životni ciljevi

“Šta ćeš biti kada porasteš?” pitanje je koje kao deca često čujemo.. Tada jedva čekamo da odrastemo, da postanemo „to nešto” što želimo. Nismo svesni truda i napora da postanemo neko i nešto, mislimo da samo treba da odlučimo, izaberemo..

Često se i menjaju dečije želje - danas bi da budem glumica, sutra učiteljica, posle par dana doktorka i tako sve u krug.. Kad sam bila u osnovnoj školi maštala sam o tome da budem modni kreator. Zaista sam to želela i čak sam mislila da imam smisla za to. Danas, mislim da je to bio dečiji hir... mada ko zna... Svojim lutkama barbikama šila sam suknjice i haljinice sebi bih pravila rajfove i narukvice i istinski uživala u tome... to je trajalo do sedmog razreda kada su moje drugarice počele da ostaju duže napolju i nisu mogle da shvate moju potrebu „za igranjem s lutkicama’’.

Negde u to vreme i tata mi je rekao da misli da sam malo prestara za to i da je vreme da izadjem medju svet i manem se lutkica. Takodje mi je napomenuo da bi trebalo da krenem da razmatram koju srednju školu da upišem. Polako odrastajući zaboravila sam na moj nekadašnji hobi. Kad je došlo vreme upisa u srednju školu bila sam u velikoj dilemi jer nisam znala šta želim. Svakodnevno sam slusala da je to velika odluka od koje zavisi moj život... Zbunjena situacijom mislila sam da je bolje da odluči neko drugi umesto mene..

„Znate ona je tip djaka kome podjednako dobro idu svi predmeti i prirodne i društvene nauke. Sa ovakvim uspehom i postignutim diplomama na takmičenjima mislim da neće biti škole u kojoj neće moći da konkuriše”, bile su reči moje razredne na koje sam bila izuzetno ponosna i svesna da je zaista tako. Ali i dalje sam bila u dilemi... Šta dalje i kako udovoljiti i sebi i mojima...

”Najbolje bi bilo da kreneš mojim stopama da upiseš gradjevinsku pa posle nastaviš ili gradjevinu ili arhitekturu”, govorio je tata.

„Možda je ipak farmacije bolji izbor... znaš da joj dobro ide biologija”, mislila je mama.

Da volela sam biologiju, ali samo pojedine oblasti... o životinjama i čoveku. Biljke me i nisu baš nešto zanimale, a gradjevina i arhitektura bile su mi kilometrima daleko. Ipak ću da upišem gimnaziju saopštila sam im narednog jutra posle dugog mozganja. Ne mogu sada da odlučim mislim da ce mi biti lakše kasnije...

Tokom srednje škole trudila sam se da održim odličan uspeh učeći dosta toga što me nije preterano zanimalo... Zavolela sam likovno, počela sam da se interesujem za živote renesansnih umetnika za njihove neobične radove koje sam satima analizirala. Divila sam im se. Postala sam veoma dobra u slikanju, pobedila sam na takmičenju mladih talenata sa portretom svoje najbolje drugarice. Danima sam stvarala svoje remek delo i nikada neću zaboraviti njeno oduševljenje kada je pogledala svoj portret. Ovo je neverovatno, zaista liči na mene...

Ipak kada sam „odrasla” i prestala da se bavim svojim hobijima u dogovoru sa roditeljima odlučila sam se za ekonomiju i računovodstvo. Tada mi je to bilo veoma daleko od mene same a danas ne mogu da zamislim kojim tokom bi moj život išao da sam izabrala nešto drugo..

Ipak opet sam na početku. U dvadesetim godinama želimo što pre da se osamostalimo. Obično su troškovi studiranja visoki i nikada nemamo dovoljno novca za sebe... Zavidimo uspešnim, negovanim tridesetogodišnjakinjama koje srećemo po gradu, na kafi... mislimo da su njihovi snovi ostvareni. Ipak nije tako. Možda se naše finansije povećavaju ali takodje povećava se i naša nesigurnost.

Ženama savremenog doba nije nimalo lako jer se od njih očekuje mnogo više nego ranije. Tempo života i društvo nalažu da budemo dobre majke, uzorne supruge, sjajne domaćice, opake šefice i uz sve to da zanosno izgledamo od jutra do sutra i da nadjemo vremena i za sebe i svoje potrebe.

Previše je pitanja... Pitamo se da li ćemo u ovom ludom svetu uspeti da nadjemo svoju drugu polovinu, da li će nam biti veran. Strahujemo da li ćemo uspeti da vaspitamo decu, da od njih stvorimo dobre ljude, da li ćemo moći da ih izdržavamo školujemo... i još milion drugih sitnijih strahova i pitanja ...

Ipak ne treba dopustiti strahovima da nas nadvladaju. Ako su uspele tolike žene pre nas pa valjda ćemo i mi. Uostalom ne težim savršenstvu... ako u svemu budem prosečna biću više nego zadovoljna...