Dajem reč

Živimo u veoma nezahvalnom vremenu..Vremenu u kojem ništa nije jednostavno ni lako, gde je prava umetnost razgraničiti naizgled jednostavne stvari, dobro i loše... Većina ljudi je emocionalno nestabilna, spremna da uradi sve zarad nekih sebičnih interesa… I ne krivimo ih zbog toga... Nisu oni krivi što žive u Srbiji gde je sve moguće... Gde ljudi nemaju na koga da se ugledaju ni da nauče.

Zivimo u zemlji u kojoj se toalete ljudi na tv-u ne razlikuju mnogo od onih za ludi noćni provod, u kojoj su najgledajnije emisije rijaliti programi u kojima učestvuju lica ili sasvim blajhane ili zift crne kose, i u kojoj ljudi sa platom od 200 eura “furaju” mobilne od 400-500 eur. Ako nemaš Iphone, Bleckbery ili Htc ti nisi niko i nista... Nije važno šta imaš u glavi, kakvi su ti maniri, koliko pisaca znaš da nabrojiš ni da li znaš svrhu svog postojanja... Sve je stvar imidža... Imidža i foliranja..

Veoma je teško steći prijatelje (ukoliko ih nemaš od malih nogu) ljude sa kojima vredi provoditi vreme. Kroz svoje četvorogodišnje studije upoznala sam dosta različitih ljudi: simpatičnih, lenjih, zabavnih, dosadnih, koristoljubivih, zanimljivih... Ipak neko dublje prijateljstvo nisam uspela da ostvarim. Najviše vremena sam provodila sa drugaricom iz srednje, takodje i koleginicom, i vremenom smo se zbližile sa još dve devojke. U mnogim stvarima smo bile slične, mada smo se u nekim prilično razilazile. Vremenom smo se zbližile i nastavile da se vidjamo i posle faksa. Sara je bila jedina nezaposlena (iako jedan od najboljih studenata), a svakako je bila u veoma nezavidnoj finansijskoj a i porodičnoj situaciji. Nije bila nametljiva a ni snalažljiva čak bi se moglo reći pomalo smotana, a ni lepa. Kako je jedna od koleginica govorila Bog je zaobišao u svakom smislu. Uprkos tome bila je draga I srdačna.

Pre par dana srdačno me je pozvala, srdačno mi saopštivši da je dobila posao. Doduše kao pripravnik i plata je bila više nego simbolična, ali boja njenog glasa je govorila da je prezadovoljna. Ubrzo smo se sve četiri našle na kafi. Milena naša koleginica, koja je imala sreće da radi sjajan i dobro plaćen posao i da veoma brzo napreduje, rekla nam je da ima jednu lepu vest. Objasnila nam je da je u kompaniji u kojoj radi oslobodjeno jedno mesto u marketing službi i da je sada njena reč tamo veoma važna, pa je predlozila Saru jer je znala u kakvoj je situaciji, a opet mogla je da računa na njeno besprekorno obavljanje posla.

„Ali... ja ne mogu to da prihvatim”, rece Sara.
„Pa zaboga zašto?’’, upita Milena.
„Toliko dugo cekaš posao i konačno se pružila sjajna šansa, a plata je poprilična za današnje uslove’’, dodade Milana.
„Ne mogu, znaš da sam obećala ovima što su me zvali, znaš da od prvog treba da počnem”, odgovori ona.
„Zaboga Saro, ne budi naivna ... tamo bi radila kao pripravnik, a ovde bi imala troduplo veću platu i sigurno mesto.”
„Ipak ne mogu, dala sam reč, a jedan od mojih principa mi nalaže da nikada ne pogzim datu reč”.

Slušala sam i nisam mogla da verujem. Ona koja je zaista bila u nezgodnoj situaciji, odbacuje priliku iz snova... zbog date reči?? Nisam je uopšte shvatila, uostalom mislim da nije ni jedna od nas u tom trenutku.

„Imam neke svoje principe koje ne želim da gazim i mislim da neću nikada... znam da je glupo, ali ja verujem da se negde sve u životu vraća, takodje mislim da ako bi odbila ovaj posao sada kada sam praktično primljena da bi to bilo prilicno nekorektno i neprofesionalno, a ja tako ne želim da gradim karijeru... Zaista cenim to sto radiš za mene, ali ja to jednostavno ne želim... želim da sama nešto stvorim u svom životu bez provlačenja i takve vrste pomoći... ne mislim baš dobro o svemu tome iako se danas sve svodi na to... na debelu vezu. Meni više znači poverenje i obećanje od svih materijalnih stvari na svetu, mislila sam da to dobro znate. Volela bih kad biste to pokušale da shvatite ako do sada niste”, rekla je i nonšalantno ustala stavljajući na sto novčanicu za kafu... Tada se setih da nikada nije dozvoljavala da joj neko plati kafu. Gledala sam za njom zbunjena i zadivljena... S jedne strane je ne shvatajući, a sa druge diveći joj se.

Nisam znala nikoga ko bi bilo šta slično uradio, naročito ne kada su u pitanju finansije. Vremenom smo se još više zbližile. Potsetila me je na sve one ljudske vrednosti koje nisam odbacila, ali sam ih malo gurnula u stranu i veoma sam joj zahvalna zbog toga. Mogu slobodno da kazem da je ona „najveći čovek” koga ja znam. Iako ne savršena i ni blizu ideala lepote danas je ona u mojim očima najidealnija i najčistija osoba. Osoba bez trunke sebičnosti, mržnje, puna razumevanja i dobrote. Živi je dokaz da postoje ljudi koji žive po svojim sopstvenim pravilima i kojima očigledno data reč znači mnogo.