Groblje zaboravljenih knjiga

“Tajna vredi onoliko koliko oni od kojih moramo da je čuvamo.”

Sve polazi od tajne koju je upoznao Danijel te noći kada mu je otac poželeo dobrodošlicu na Groblju zaboravljenih knjiga. Knjiga koju je nasumice izabrao, pružila je utehu ovom dečaku, nakon gubitka svoje majke iz sećanja u kojima je jedino živela. Ova knjiga se umešala, odredila i usmerila Danijelov život poput magije. Misterija satkana od mračnih momenata obuzela ga je svakom rečenicom koja je dopirala do njega kao da je živa. Ova knjiga nije bila slučajnost, bila je Danijelov život. „Hulijan je jednom napisao da su slučajnosti ožiljci sudbine. Nema slučajnosti, Danijele. Mi smo Marionete naše podsvesti.“

Hulijan Karaš naš zajednički prijatelj, živi u romanu koji ja čitam i kom se divim, a napisao je Danijelovu veliku tajnu. Ono što nas vezuje je Groblje zaboravljenih knjiga, ljubav prema književnosti, drugovanje sa knjigama. Karaš nas je osvojio svojom neizvesnoščću, odanošću, snažnim uticajem na svoje vreme i ljude, svojim talentom. Razlikovao se od svih. Veliki pisac i veliki čovek. Na žalost prati ga teška i bolna istorija. „Ubila ga je odanost ljudima koji su ga, kada je na njih dosao red izdali. Nikada se nemoj uzdati ni u koga, Danijele, posebno ne u ljude kojima se diviš. Oni su ti koji će ti zadati najgore udarce.”

Danijel, nalik Hulijanu, odrastao je u biblioteci, sa imaginarnim prijateljima, medju knjigama i mislima. Mladi zaljubljenik u književnost, omadjijan je svojom prvom knjigom. “Jednom sam prilikom u knjižari mog oca čuo stalnu mušteriju kako kaže da malo stvari  tako obeleži čitaoca kao prva knjiga koja zaista nađe sebi put do njegovog srca. One prve slike, odjek reči za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog života i vajaju palatu u našem pamćenju kojoj ćemo se, pre ili kasnije - nije važno koliko knjiga pročitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naučimo ili zaboravimo- vratiti. Za mene, te začarane stranice uvek će biti one koje sam pronašsao u hodnicima Groblja zaboravljenih knjiga.“ U potrazi za ostalim Karašovim delimama, Danijel nailazi na vrlo neobična otkrića. Njegove knjige misteriozno nestaju. Istražujući o tome dolazi do neobjašnjivog saznanja – Karašove knjige uništava neko ko se predstavlja kao izvesni Lajin Kuber. Jedini  Lajin Kuber za koga je Danijel znao je djavo, koji  je nastao iz pera i živi u njegovoj knjizi. Znajući da poseduje najverovatnije poslednji primerak Karašovih knjiga, Danijel kreće u susret istini, sa velikim pukotinama u priči, suočen lažima, pretnjama i strahom, on uspeva da otvori vrata mnogih davno zaključanih tajni. Ovi bliski neznanci, Danijel i Karaš na neobičan način postaju prijatelji, diveći se jedan drugom, a kasnije živeći jedan za drugog.

„Posetilac je obišao krevet i seo na očevu stolicu. Osećao sam da su mi usta suva i jedva da sam mogao da govorim. Hulijan Karaš prinese čašu vode mojim ustima i pridrža mi glavu dok sam ih vlažio. U pogledu mu je bio oproštaj i bilo mi je dovoljno da pogledam u njegove oči, pa da shvatim da nije utvrdio Penelopin pravi identitet. Ne sećam se baš najbolje njegovih reči, ni zvuka njegovog glasa. Znam da me je uzeo za ruku i da sam osetio da me moli da živim za njega i da ga više nikad neću videti. Ono što nisam zaboravio je šta sam mu rekao. Zamolio sam ga da uzme to pero, koje je oduvek bilo njegovo i da počne ponovo da piše. Te noći, pokušavajući da zaspim, okrenuh glavu na jastuku i videh da je kutija otvorena i da je pero nestalo. “ Danijel mu je vratio glas i pero, a Hulijan je vratio Lajina Kubera na stranice knjige i nastavio da piše. 

Danijel i ja delimo i negujemo ljubav prema knjigama istoimenog naziva. Ukoliko niste najbolje razumeli „Senka vetra“, knjiga koju je napisao Hulijan Karaš, čiji primerak ima Danijel, smeštena je u radnji romana „Senka vetra“ koji je upravo postao jedan od mojih omiljenih romana i inspirisao me da napišem tekst o njemu. „Bea kaže da umetnost čitanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj možemo da pronađemo samo ono što već nosimo u sebi, da u čitanje unosimo mozak i dušu..“

Na groblju zaboravljenih knjiga svako treba da pronadje svoje ogledalo, jer knjige su naši najtiši, najmudriji i najbolji  prijatelji i savetnici. Kada otkrijete „svoju sudbinu“ poput Danijela, dopustite joj da vas igrom reči dotakne i čuvajte je od zaborava.