Momci, hvala vam

Hvala vam podjednako. Tebi što si me zavoleo i tebi što nisi…

Hvala što nisi bio tu kad si mi bio najpotrebniji.
Hvala što nisi umeo da me voliš.
Hvala što si mi ukazao šta ljubav nije.
Hvala što si mi godinama rušio iluzije.
Hvala što si mi pružio sve što ne zaslužujem.
Hvala što nisi onaj pravi.
Hvala što sad kapiram da se zaista sve dešava sa razlogom.
Hvala što si me gurao natrag u depresiju kad god sam se osecala dobro.

Zahvaljujući svemu tome pronašla sam sebe, zavolela sam sebe, zaljubila se u njega. Zahvaljujući tome shvatila sam da si bio pogrešan izbor, a da su moji snovi, nade i stavovi bili ispravni. Shvatila sam da nisam čudna niti luda vec pomalo kreativna a previše normalna. Shvatila sam da život je lep, uprkos nepravdama i razočarenjima. Da si bio zaista onakav kakvim sam te samo ja videla,  nikada ne bih primetila njega. Obuzeta tobom, nikada ne bih pronašla sebe, verovatno bih postala onakva kakvu si me ti želeo. Izgubila bih se u igrama “toplo hladno” jer priznajem, nisam bila iskusan igrač poput tebe. Na kraju,  ni sa tobom ne bih bila srećna. Tek sad vidim da ti, koji si tvrdio da se ničega ne plašiš, ustvari nikada nisi imao hrabrosti da se suočiš sa svojim istinskim željama. Nedostatak  odlučnosti i sigurnosti bili su jači od tebe. Znao si da bi bolelo saznanje da si sve uradio pogrešno, pa si odlučio da je najbolje da ostaviš tako kako jeste i nastaviš. Samim tim, mene si ostavio negde usput. Posle mnogo godina mogu da kažem da mi je drago zbog toga.  Jer da to nisi učinio, možda ne bih bila srećna, kao što sada jesam.

Svaki tvoj “odlazak” bio je u trenutku kada sam mislila da bićeš tu zauvek. Tuga i ljutnja  izjednačavale su se i spajale u ravnu liniju. Nemoćna da zaplačem koliko i da se nasmejem. Ravnodušno sam spavala u tišini.  Taman prostor bez vrata i prozora, gušio je svaki san koji sam imala.

Kako  samosažaljenje nije moj stil  podigla sam se i nastavila da koračam uzdignute glave. Osmeh sam takođe imala u vidu. Sakupljajući  istinske vrednosti, iskustva, prave i iskrene ljude, ugledajući se na najelegantnije i najuspešnije ljude oko sebe, konačno sam se vratila sebi i uživala sam u svojih pet minuta. Prošlo je šest meseci, a mojih pet minuta i dalje traje.

Nikada ne bih ni sanjala da ću ovo reći, ali hvala ti sto si me pustio. Ja sebe nikada ne bih, shvatićes to   jednog dana.

Sada sam u svojim rukama i ako se ponekad “ispustim”, dok me život bude iskušavao, uhvatiće me On, Čuperak Plavi.

On zna kako.
On zna sve.