Coolinarstvo - zanat najstariji

Ja Koja Sam Zakleti Neprijatelj Kuhinje - Bila... Ne znam kako to da opišem, ali od kancelarije do centra moglo se gricnuti nešto kratko i zaboraviti na prljave sudove i ni na pamet mi nije padalo da se mašim varjače i potrošim dragoceno vreme, na takvu glupost, umesto da se vidim sa nekim na kafi ili propustim knjigu, novinski članak, neko dešavanje... I onda jedno proleće, sveže povrće, jagode, šlag, mikser i uzela sam posudu u ruku da "smutim nešto nabrzaka".

Zatim malo razgovora sa nekadašnjim šefom kuhinje gradskog hotela, par trikova, nekoliko demonstracija... i ono "Vuk dlaku menja, ali ćud nikada", otpalo je kod mene istog trenutka. Ma daleko da sam postala profi-kuvar, ali umesto cooliranja prešla sam na coolinarenje i pripremanje hrane postalo je neizmeran izvor zadovoljstva, od različitih ukusa do nečega, što je danas (narocito) vrlo teško dobiti - pohvala, stvarno sam se proslavila (medju svojima.:), paaa ne baš pred svima...

I onda svoju novo-otkrivenu naklonost prema kuvanju naivno i skromno poverih prijateljici kada smo se posle nekog vremena i njene i svoje zauzetosti, našle na kafici. Navikla na otvoren i iskren razgovor, i na pitanje šta ima novo, otvorila sam se "kao bokser u ringu", posto sam joj otkrila svoju novu zabavu - kuvanje i sama se čudeći odakle se delo, kao dugogodišnji ubedjeni antitalenat. Umesto osmeha, dobih malo podsmeha.

Umesto da podelimo malo smeha na moj racun zbog kapitulacije pred g-djom Varjačom, G. Narodnim Kuvarom, šporetom i zaprljanim sudovima ili da od drugarice dobijem "kontrainformacije" o tome šta je nju impresioniralo poslednjih nekoliko nedelja (knjiga, dešavanje, pa bilo kakvie novosti, nestašluci i sl.), ona je prilično vešto, u životnoj igri "Veliko nadmetanje", brže bolje iskoristila momenat da izvuče koji poen prednosti u odnosu na mene. Brzim i spretnim odgovorom, kroz hvalisavi ton i zvonki smeh, stavila mi je do znanja da joj ne pada na pamet da ikada nauči da kuva, da su joj štiklice i shoping dovoljna zabava i da nikada neće razumeti šta tu ima zanimljivo, kao i ljude koji se bave razmenom recepata, gotovo me prekorevajući sad već .. Na nekom skupu ubedila bi ljude i dobila bi aplauz za te neznalačke zasluge, koliko je to živopisno isticala, možda i po nekog Oskara za ulogu dame godine.

Ups, dakle kuvanje nije IN?! Ali to zašto nije IN, medju nama (do tada) nije nikada bilo prepreka, kao što ne bi trebalo biti ni u jednom drugarstvu. Takvu reakcija na običnu, naglašavam, skromnu ispovest o novootkrivenoj strasti, bez dodatnih objašnjenja i hvalisanja, mogla sam da protumačim samo kao njenu potrebu da pokaže nekakvu nadmoć, šta li (?), a ja... Kroz ostatak naseg susreta mogla sam da se pitam čime li se ona to hrani i da se nadam da je nije cula ni jedna zena, devojka, domacica, narocito koja je prinudjena da kuva za svoju porodicu ili se time bavi profesionalno. Pa to je nekako, slučajno i ničim izazvano postalo nešto moje, licno i moglo je umesto kuvanja, biti recimo veslanje, preferans, pletenje..., šta god da je ne bi se sramno odrekla ili pravdala za neki deo mene. Ostala bih dosledna sebi svakako.

Kao neko kome su zagorela barena jaja i eksplodirala po celoj kuhinji, ko je do skoro mogao da se zamisli samo u kupatilu pred ogledalom, zaista mogu da razumem i prihvatim da to nekoga ne zanima i da mu je dosadno, ali taj pohvalni ton svom neznanju i potrebu da se preko neznanja nečega stekne prednost - nikako! Takav poen od jedne Cosmo cice nece dobiti, jer ova koja vam kucka sada, nekako je naučila da za opšte dobro svake od nas, sve treba da prihvatimo i naučimo (Doduše, nisam rekla da baš uvek treba i da priznamo šta sve znamo i umemo, jer koliko od toga može biti od koristi, toliko može biti i štete i to je već druga tema). Dakle ipak da znamo nešto pa makar i u osnovnim osnovama stvari, makar samo malo, a ako i ne, da se bar ne hvalimo svojim neznanjem i ne uzdižemo sebe na taj način, pogotovo kroz neku ( iako važnu, jer se odnosi na egzistencijalnu potrebu naseg tela) često svakodnevnu i usputnu temu. Ni pred ljudima koji nas poznaju dobro, ni pred onima koji nas ne poznaju, a ni pred sobom. Takvo ponašanje, iako uz smeh naizgled vrlo slatko, zaista drugima može malo gorčiti.

Coolinarstvo - zanat najstariji! "Gro" ljudi će me ovde ispraviti i navesti nešto drugo kao najstariji zanat, ali gladnom čoveku ni do čega nije. Što bi rekle bake, a i ostali koji to iskuse "gladan čovek ne može ni da zaspi":). O tako razmišljam dok se prisećam te scene, baš jednog kišnog popodneva, dok se spremam za odlazak kod prijatelja i fino druženje, ovog puta neobavezno, uz laganu večericu i hladno crno vino za proslavu kraja radne nedelje. U stvari nekako je ceo dan čudno povezivao hranu, drage ljude i mene, sasvim slucajno, zato mi valjda pada na pamet da bi i prijateljstvo moglo biti zanat najstariji. Svakako, lepo je kad se isprepliću ova dva "zanata" i podare nam divne momente, kada se kuvanje pretvori u dobru zabavu ili umesto običnog obroka, dobije druženje kao pravu svrhu.

Život je pun slučajnosti i ponekad baš i ne možemo da ih biramo. Često se kockice u tom beskrajnom mozaiku čudno sklope, pa dobijemo neočekivanu sliku sebe ili neobičnu sliku drugoga. U svakom slučaju lepo je prihvatiti neke nove strane ličnosti i sebe i drugih, i zanimljivije baciti se u istraživanje, nego lakomisleno ih odbaciti. Slučajno sam baš danas nekog obradovala jednostavnom poslasticom, neko drugi, vrlo drag imao je recept za voćni kolač kao povod da me pozove telefonom i pošteno se isćaskamo, ručak sam podelila sa voljenim i tako redom sve do ove večere sa prijateljima, a neprijatelje nemam. Imam samo drugaricu, sa kojom se nažalost vrlo retko vidim, prezauzeta je. Nadam se da ce jednom ipak pronaći razumevanja za moju radost i bez omalovažavanja prihvatiti moje sitne radosti. A za takav trenutak priliku ne preporučujem nista koplikovano, samo dve duboke čase, sok od višnje zatrpan šlagom i kandiranom višnjicom na vrhu ;))))