Ime mu je bivši

Sećam se kako su se sva vrata zatvorila za svim mojim bivšim pričama. Neka su bila obojena, neka su bila osenčena. Ali, svaka su zatvorena. Ostao je samo prozor, mali pogled kroz zamagljena i prljava stakla, da vidim u kom pravcu smo nastavili i gde smo sada.

Vreme jedino ostavlja trag na nama. Mi ljudi volimo da se sećamo dok ispijamo poslednju čašu te otvorene boce. Nostalgija kao da je primarno osećanje kod ljudskog bića, pa joj se jedino iskreno i predajemo. Da me je voleo kao što se sada kaje, ili da sam ga volela kao što se sada pitam, ko zna gde bi bila sada naša priča. Možda bih bila u položaju jedne od mojih drugarica, sa jednim detetom u naručju, a drugim na putu. Možda bih vodila uspešan biznis, a možda bih krišom pretruala po njegovim džepovima tražeći dozvolu da i ja njega varam.

Čula sam da je on sad negde tamo, da je oženjen i da nije srećan. Uhvatila ga je na trudnoću, pa su zaglavili u tim sumornim ulogama srećnih roditelje. Čekam da mi kažu da ju je napustio i da je ona doživela nervni slom. Ne zato što to želim, već zato što se većina priča tako završava. Ko zna, možda bih ja klela i proklinjala i istu kletvu na pola sa njim delila. Umesto toga, sedim i gledam kroz svoj prozor u njegov.

Udaljeni smo u ovom gradu svetlosnim godinama. Blizu, a rastrzani prošlošću, ne puštamo da stare  rane zarastu, već samo pomislimo jedno na drugo kada sve krene niz vodu. Muža biramo po uzoru oca? Ili je to uzor prve, nedostižne nam ljubavi? Možda je počelo tako što je usađena vatra u srce, ali završava se tako što se usadi seme sumnje.

I, na kraju, osnovna dilema, mogu li bolje? Može li bolje? Da li će biti bolje? Nisam mirna dok ne saznam da li ću biti srećna, pa tu srću prekidam da bih ostala nesrećna. I unesrećim tako njega. I krenem dalje, osvrćući se da li je uradio on što je rekao da će uraditi. A saznajem da snove sahranio, da je neku tamo našao, i da više nikada nećemo biti zajedno. Jer, vreme kad je trebalo da budemo srećni, okončalo se nesrećom te sreće. To je ono što je usađeno u srž čoveka. Nije to ni plam, ni sumnja, već proklestvo. I to prokletstvo ostaje nama samima celo. To, na žalost, ne delimo ni sa kim.