Ja njega pozvah na kafu

Skoro sam negde pročitala da se bonton izmenio. Kako vreme dolazi, a neke stvari prolaze, tako se menjaju i društvena opšteprihvaćena shvatanja lepog ponašanja. Više nije po bontonu da kavaljer dami otvori vrata i propusti je da prođe. Danas, po bontonu, ko prvi dođe do vrata, nevezano za pol, sam ih otvara.

Kako su očito prošla vremena tog „damstva i kavaljerstva“, bar u onom obliku kako su nas – poslednju generaciju vaspitali, tako su se nametnula nova shvatanja. I u duhu tih novih shvatanja, ja sam njega pozvala na prvi izlazak.

Tajni „kod“ je kafa. Univerzalno i nepogrešivo, protreptala sam okicama, nasmešila se slatko i uputila mu vrlo otvoren i direktan poziv. Zanimljive su dve reakcije:

Prvo, nisam imala tremu. Kao da su moji primarni instinkti za lov, a ne za zaštitu i opreznost. Neću se pozvati na onu staru feminističku argumentaciju – zna se ko je skupljao plodove i lovio, a ko čuvao decu. Nije više deset hiljada godina pre nove ere. Sada smo u dvadeset prvom veku, i neverovatno je da je shodno tom novom, napredom i droidskom vremenu žena konkvistator, a muškarac plen. Ne polazim samo od sebe,  i dalje volim kada mi muškarac uputi odvažan poziv za izlazak. Ali shodno priloženim činjenicama koje nas svakodnevno okružuju, žene su postali valjani rivali muškarcima. S toga nije neobično da većina poziva za kafu dolazi od strane „slabijeg“ pola.

Druga stvar koja mi je bila neobična je ta nesigurnost koju je dotični ispoljio. Zapitah se, nisam li bila možda napadna? Treptanje? – Tu! Osmeh? –Tu! Šta još? Ne znam, ali bi uplašen kao detence neko, što me zbuni na tren, a bi mi i slatka ta nesigurnost. Bi mi jasno da tu nema nikakve potencijalne priče, zato sam, takođe kroz osmeh i treptanje izjavila: „Vidi ako  si raspoložen, pa mi se nekad i javi“. Stavih mu do znanja da više nikad ne mora da mi se javi. I dok je bežao u oblaku sopstvenog straha i prašine (u ovom slušaju se za dobrim konjem prašina nije digla), ja sam sa smeškom nastavila dalje.

Da li je to klasično lupanje glavom o zid ili prava odvažnost koja nas čeliči, ne znam. Znam da sam se posle toga osetila lepše jer sam pobedila po koji strah, i bi mi lakše zato što sam napravila prvi korak. Za par godina se neću kajati što nisam imala hrabrosti bar nekom da priđem. Očito da u današnje vreme, ako sami ne preduzmemo korak ka nečemu i sami se ne izborimo za nešto, pa i za tu smešnu kaficu, niko nam neće to pokloniti. Čak ni taj ljubazan poziv za lepo druženje. Ne mora biti to muvanje ili želja za (seksualnom) vezom. Danas dame moraju suptilno da grizu ne bi li se izborile za simpatičnog momka koji ima iole šta u glavi. 

A društveni tabui su srušeni. Ili se bar ruše. Ako su drastično izmenjena pravila bontona, ako danas žena sme da puši na ulici, zašto onda ne sme da pozove dečka na kafu? Oduzimanje muške uloge i muškosti? Ne smatram te konstatacije argumentima. Ako je to i izguljeno, nije im žena to oduzela, već su se sami odrekli i odbacili je.