Pokloni se i počni

Nisam ni stupila u prostoriju, a u meni je već bilo trista stepeni. U glavi su mi se ređale rečenice, i svakom sledećom sam sve više i više grizla jezik. Spuštala sam glavu i grčevito zatvarala oči, bila sam pred pucanjem. Ali, nisam pukla.

Ni na tren nisam posumnjala u svoju sposobnost vike, dreke i izgovaranja psovki, sumnjala sam u rezultat te reakcije i onoga što bi rastanak mogao da proizvede. Svi se rastajemo i iznova pronalazimo nove ljude, kao tok života – kruženje materije i proticanje energije. Zar je neophodno rasipati energiju na ogorčene svađe i nepovratne reči?

Stupila sam u prostoriju podignutog pritiska koji je probijao plafon. Ušla sam i rekla „sedi“, pa sam sela. Rekla sam „ćuti“, i ućutala sam. Na kraju, rekoh „ne slušaj“. Kada je završio unapred pripremljen monolog, svečao se poklonio i otišao. Ja sam i dalje sedela, ćutala, ali sve do tančina saslušala.
Koliko god dugo da smo se znali, znali smo se, a to znači da smo pregrmeli neke stvari skupa, da smo se smejali i šalili. To mi je dovoljno da ne poželim da se ikada rastanemo kao nezahvalni stranci, jer nikada nismo ni bili.

Kiša uvreda i psovki se stuštilo na mene, da li sam takva ili onakva ni Bog sam ne zna. Nit’ mora da zna, bitno je da zna on da sam loša. Onda sam progovorila, ili zarežala. „Ne možeš tako sa mnom da razgovaraš!“, drekuh iz sve snage, koja beše nekako mala. Blenuo je na tren, a onda je počela unakrsna paljba. Ne znam tačno kojim redom su se ređale teme i uvrede, ali znam da je rekao sve čega sam bila i nisam bila svesna. Svaki detalj koji mi je delovao beznačajno, njega je do srži povredio. Svaka lepa stvar koju sam možda uradila, zasmetala mu je i delovala beznačajno. Onda smo se dotakli nekih komentara, gestova, pogleda, pa čak i odsutnih trenutaka. Našli smo se okruženi mrakom i ljutinom u ustima, jer sve zle izrečene stvari su nagrizle jezik i spalile srce.

Da sam preživela dva Balkanska rata, oba Svetska i oranje njive imala bih više snage, nego posle ovog sukoba. Povoda za eksploziju nije bilo. Tako sam, doduše naivno mislila, kao i za sve one naivne stvari koje su mu očito (za)smetale. Ovo je bio njegov način na što bezbolnije raskrsti sa mnom sve što se raskrstiti i raskinuti može. Nijedna spona nije mogla da ostane, da nas spaja, jer bi ona svakako predstavljala  (dovoljno) jedini razlog za ponovno vraćanje na staro. Onda sledi pitanje: može li se išta raskinuti, a da pritom niko ne ostane osakaćen?

Manjak komunikacije nas je pokopao. Nije tad i tad rekao da mu je zasmetalo to i to. Kladim se da to i to nije ni primetio, već je iskoristio situaciju, sećanje i događaj kao savršenu argumentaciju da sam seme zla.

Danas ne komuniciramo. Ne on i ja, već civilizacija. Zna ona da mi dođe, sva uplakana od njega, i da vrišti kako je on ne razume, kako on ne zna šta ona hoće i kako on nije shvatio da je ona samo želela da on sam shvati ono što je njoj potrebno da on zna o njoj. I na kraju se zakrve, na kraju zarate, a mogli su, a mogli smo, sve okončati jednim „dosta je“. Bez uvrede i bez sakaćenja. Usled manjka komunikacije, svaka veza puca, bila ona telefonska ili međuljudska. Nema poente puštati je da teče, ako troši impulse i vreme. Prekidamo i zovemo sledećeg.

Zanimljivo je kad počnem sa nekim (njim) da se raspravljam. Odjednom počne da vrišti na mene, i dernja se narednih pet minuta izlažući sve svoje probleme. Kako je on neshvaćen (poznato zvuči?). Priznaj, unapred pripremljen monolog. Unapred naučena beseda. Nisam ni stupila u prostoriju, a već sam poželela da sam daleko od nje. Od sukoba ne bežim, bežim od kukavičluka. Naučena beseda nije ništa do bežanja od problema, jer da je problem želeo da reši, na vreme bi viknuo na mene. I problem mi smo rešili. Ne, ovako je ustao, poklonio se, prokleo i otišao. A ja sam ostala da se češem po glavi i da analiziram, šta je besednik hteo da kaže.