Džidžabidže pričaju (o) tebi

Obrve su mi se zgrčile i bolno sam zabila prst u glavu. Toliko sam se naprezala da razumem, da sam pomislila u određenom trenutku da će mi ispasti mozak iz ove prazne glave. Ustadoh sa kreveta i uputih se ka sivom zvučniku koji je stajao u uglu sobe...

Primakoh se skroz blizu i zabuljih se, kao da pokušavam da shvatim lekciju o sinusima i kosinusima profesorke Cakić. Toliko sam se primakla zvučniku da sam mogla da čujem treptaje Marijinih očiju iz njega. Skajp je zanimljiva stvarčica, pogotovu ako sagovornika slušam preko gromoglasnih zvučnika. Ispružila sam prst vrlo preteće i sumanuto počela da se dernjam.

Pet minuta sam zvučniku objašnjavala da to što radi nije dobro. Da ljudima ne može verovati, da će ga/je izigrati i slomiti (?!), i da nema logike silno emotivno unošenje u pojedine odnose. I dok sam tako histerično vikala na zvučik do glave mi je doprlo jedno sećanje. Sećanje na nju i mene, sećanje na jedan produženi vikend, ekskurziju i sveukupan prvi utisak o njoj. Pošto je sveukupno prijateljstvo sa njom epsko, samo bih se vratila na početak, na taj prvi utisak.

Neki su zagovornici, drugi protivnici, ali pitanje zaista (po)stoji – koliku moć treba dati prvom ustiku i 'stomačnoj' reakciji?

Pri svakom prvom susretu čovek, instiktivno, obraća pažnju na svaki detalj. Iako naravno nije sasvim svestan toga, ali svako od nas pravi određene kategrizacije, tj 'listu' koju odmerava pri svakom susretu. Nekima su oči ogledalo duše, drugima je bitan stav, neki vole ga ocene šake i stisak pri rukovanju. Mnogo je normi, ali jedan cilj – što bolje proceniti sagovornika pri prvom susretu. I to sasvim opravdano, svi bismo mi voleli odmah da znamo ko je kakav i sa kim imamo posla. Možemo li i koliko da verujemo, na šta su ljudi spremni i koja je granica do koje mogu da idem.

Ali, zanimljivo pitanje mi je postavila kad sam prestala da vičem na nju: da li to znači da utisak ne može da se promeni posle prvog viđanja? Vrlo logično pitanje koje ide u oba smera – da li dobar utisak može da se pokvari i da li loš utisak može da se popravi? Naravno, uvek. Tome svi težimo – svesno ili nesvesno, ali svako od nas želi da se prikaže u najboljem svetlu. To se naročito odnosi na poslovni svet i utisak kod suprotnog pola.

U poslovnom svetu prvi ustisak nije toliko presudan, koliko poslovni imidž koji se gradi vremenom. Ali nije ni zanemarljiv. Veliki problem je prvi ustisak kod suprotnog pola. Činjenica je da nas na prvu loptu privuče spoljašnjost osobe. Ne možda (samo) fizički izgled i privlačnost, već i stav, samouverenost (koji je unutrašnji element, ali se izuzetno vidno ispoljava) i druge karakteristike. Ako nas to ne privuče na prvi pogled, toj osobi je neophodno, možda, mnogo više truda da bi ostavila bitnu impresiju ili jedinstvenu. Sve u svemu, privi utisak je jako bitan. Dosta govori o osobi, možda ne sve, ali dosta toga da.

Može se desiti da stomak prevari, da srce zavara ili mozak obmane. Ali, instinkt je sa razlogom deo svih nas. Kad izađem na ulicu i imam 'uvrnut' osećaj da će nešto loše dogoditi, pa padnem i poljbim patos nekoliko minuta nakon toga. Ili imam negativne vibracije, pa se želja za izlaskom u poslednjem trenutku ugasi, a kad odem tamo sretnem bivšeg. Zašto je onda nemoguće da mi stomak 'poruči' da osoba sa kojom prvi put dolazim u kontakt nije najbolji izbor za sagovornika ili društvo? To nije suluda situacjia, jer je i naučno dokazano da organizam pamti, a stomak prve emocije pogotovu.

Evo razloga što sam vikala na zvučnik, tj. nju: ponekad se previše trudi(mo) da se ljudima svidi(mo). Preokupirani smo kakav ćemo prvi utisak ostaviti tako da prvi utisak i upropastimo. Kada se prepustimo situaciji i dovoljno opustimo da nam bude udobno u sopstvenoj koži, utisak će biti dovoljno dobar da sagovornik poželi da do formiranja drugog utiska dođe.

Da ja to pojednostavim – kad se prepustimo, nastavićemo da se družimo!