Iz drugog pokušaja

Moji prsti su se zalepili za kriglu piva i oči su mi prizivale gorak ukus u ustima. Prinela sam sam kriglu usnama i omamljeno uzela gutljaj, kad mi je drugarica postavila pitanje od milion dolara. Da li da mu dam drugu šansu?

Zagrcnula sam se i zakašljala puna prezira jer mi nije dozvolila da uživam u prvom, savršenom, gutljaju gorkog piva, i što je morala da pokvari magičan trenutak pitanjem na koje ni sama nemam odgovor.

To što je mene pitala nema nikakvog uticaja, poenta je da je to pitanje izrekla na gals, čisto da sama vidi kako zvuči konstatacija da mu daje drugu šansu. Dilema je sigurni ubica svake odluke. Nijedna odluka nije konačna, pogotovu ona koja je doneta iz prisile, a ne ličnom odlučnošću. Raskinuo je idiličnu vezu sa njom, što je nju primoralo da donese 'čvrstu' odluku da nastavi dalje i da preboli skota. Ceo njen svet i gvozdena odlučnost pali su pod noge pozivom koji je usledio nakon nekoliko nedelja, po principu 'dođe maca na vratanca'.

Dok sam vraćala kriglu na sto i žmirkala u zadimljenom kafiću dva sa dva, ironično sam bacila pogled u njenom smeru. Znam, nameće se pitanje kakva sam to drugarica? Oni se vole i njoj treba moja podrška. Nema veze, sve će to dobiti od mene, ali ne i odgovor da li da mu da drugu šansu. Na to pitanje on treba da odgovori predstojećim postupcima, jer je on i pokrenuo niz događaja koji su  doveli do tog pitanja. Rukama sam sebično obgrlila čašu i buljila u zlatkasti sadržaj. Prebirala sam misli i koju mudrost ovog puta da podelim sa njom. Kao malo detence u prodavnici slatkiša kada bi tražilo bombonu od majke, tako je i ona u mene piljila, potpuno opijena molićavo se smeškajući. Ne, neću te ubiti, jer da se ja pitam ti bi bila srećna u divnoj vezi sa još divnijim dečkom. Ali sami biramo i sami tražimo, tako i ona. I kad me je već molila za podršku, izgovorila sam konačno njenu mantru: radi ono što sama želiš! A ja, svakako ću biti uz tebe.

Retko danas dajemo šansu uglavnom zato što su sve prethodne propadale zbog nemarnosti ili razočarenja. Pa i kada se odvažimo da damo šansu, onu preostalu nadu položimu u osobu. Ali, kada nas ta osoba izneveri, razočarani podvijenog repa ili uzdignute glave odlazimo sa prezirom i čvrstim stavom 'nikada više'! Ali, onda kad se putevi ponovo ukrste na inicijativu druge strane, dovedeni smo u dilemu: šta učiniti? Što je pogrešno, jer pitanje treba da glasi: šta ja želim? Jer samo od toga što sama želim i što mi prija to ću i učiniti. Ne zato što se od mene to očekuje ili zato što je red ako se druga strana pokajala i izvinila. Sjajno! Utom bolje, izgladili smo odnose, ali zašto je (u većini slučajeva!) izvinjenje tu samo da nas zadovolji i otkravi naše nema šanse!

Ako se povučem, povlači se i to izvinjeje i automatski se nameće pitanje: što si takva? Kakva? Oprezna? Imam svoje razloge! I ne bih se vraćala na to pitanje, već bih postavila novo: ima li svrhe miriti se sa bivšim? Pođimo od pretpostavke da je raskid bio loš. Sama činjenica da nismo raskinuli mirno, kao civilizovani ljudi, već uz vređanje propraćeno poniženjem (ma koliko velika ljubav to bila!) miriti se nema svrhe. Jer, iako tu ima ljubavi, nema poštovanja! Da je bilo poštovanja, ne bi se tako burno završilo, a ako jednom nije bilo poštovanja, kroz šta bih sve morala da prođem da bih ga dobila? Radije ću se zahvaliti na izvinjenju, oprostiti i nastaviti dalje (sama).

Pretpostavimo da je došlo do prevare/razočarenja/iznverenog poverenja, šta onda? Pomirenje čemu? Neizvesnosti i nepoverenju i večitom pitanju hoće li se to ponoviti? Večite sumnje kad god nije kraj mene ili kad je sa drugaricama? Pravilo je (a uvek postoji izuzetak od pravila!) da ako je to jednom učinjeno, učiniće opet... Pomirenje? Druga šansa? Previše retoričkih pitanja!

Već sam rekla da od svakog pravila postoji izuzetak, s toga postoji i ova kategorija, kad je pokajanje zaista iskreno i bez zadnjih namera. Apsolutno je normalno da pravimo gluposti, ljudi smo sa greškama, i upravo zato se može dogoditi da se i mi sami (ja) nađemo na drugoj strani kad tražimo drugu šansu. I kada je zaista moguće da iz druge šanse izrodi još lepša priča od prvog puta, onda kažem navali! Ali, uz svaki pokušaj ide i rizik, a ko ne reskira, ne dobija.

Ono što je najbitnije, uvek treba da radimo samo ono što želimo, bez pritiska i bez osude! Zato sam se nasmešila njoj, koja je bila kao na iglama, zgrabila ono pivo i nazdravila suludom drugom pokušaju!