Viktor Troicki: Teniser sa ambicijom

Fotografije: Miloš Nadaždin

U svom skeniranju ženskog seksepila Viktor otkriva koliko je bitan crni veš i zašto među rekvizitima njegovog zavođenja nema romantike...

Kinezi imaju zid, Švajcarci sir, a mi imamo tenisere. Viktor Troicki, pored furioznog Novaka, izaziva posebnu pažnju. Odnedavno, kako i sam potvrđuje 24-godišnji teniser, na tribinama je počela da se okuplja i publika kojoj su teniseri zanimljiviji od semafora koji beleži njihove poene. Pored odličnog 16. mesta na svetu, Viktor je postao i jedan od najpoželjnijih domaćih sportista. Najlepšim trenutkom u sportskoj karijeri smatra osvajanje Dejvis kupa i proslavu na balkonu Skupštine grada. To nikad neće zaboraviti. I pored svega toga, on pokazuje osobine svakidašnjeg mladića. Slobodno vreme troši na provod i igranje igrica, a vatreni je navijač „crno-belih“. Kad god može, ode na stadion i zdušno navija za „Partizan“. Prati i košarku, vaterpolo, odbojku... I ne može da dočeka Olimpijske igre u Londonu, da oseti tu atmosferu, pozitivan duh, upozna najbolje svetske sportiste... njemu će to biti prva Olimpijada. Viktor je dete sa Dorćola, smatra da je biti Dorćolac privilegija, pa je tako učestvovao u rađanju beogradskog novog talasa mladih ljudi koji svoj grad vole bez zadrške.

Kako izgleda vaš dan kada su turniri u jeku, a kako van sezone?

Dok sam na turnirima, imam vrlo malo slobodnog vremena. Uglavnom treniram dosta pred početak nekog turnira i gledam da tempiram formu do prvog meča, a kad turnir počne najviše volim da se opustim u hotelskoj sobi i tako sakupljam snagu za naredne mečeve. Igram igrice ili gledam filmove... Uveče se uglavnom dogovaramo da idemo grupno na večeru - svi zajedno iz Srbije, naravno ako smo na istom turniru. Van sezone je totalno drugačija priča. Najviše volim da provodim vreme u Beogradu sa porodicom i drugovima koje znam ceo svoj život. Deo slobodnog vremena moram da posvetim i sponzorima. Tako sam na primer poslednji odmor delom proveo i u Beču snimajući spot za potrebe Erste banke.

Osim tenisa, da li postoji još nešto u čemu ste stvarno dobri?

Kao što rekoh, dosta vremena provodim igrajući Playstation, tako da mogu da kažem da sam u tome car! Ha-ha-ha... Vreme će pokazati da li sam u još nečemu talentovan!

Koja je najhrabrija stvar koju ste do sada uradili?

Izlazak na teren u finalu Dejvis kupa do sada je najhrabrija stvar u mom životu. Znao sam da je moj meč odlučujući i da moram da pobedim, inače ću „visiti“ na Trgu (Republike)! Nije mi bilo lako!

Šta bi još ljude iznenadilo da saznaju o vama?

Kad sam imao 12 godina hteo sam da prekinem sa tenisom i da pređem samo na fudbal. Otac mi nije dozvolio da to uradim, tako da sam bio primoran da nastavim sa tenisom. Sad bih verovatno bio golgeter u nekoj „beton ligi“...tako da: TATA, HVALA TI!

Kada vam je bilo najteže u životu?

Definitivno kada je počelo bombardovanje 1999. Moji roditelji su odlučili da je bolje za mene da odem u Ameriku i tamo nastavim sa školom i tenisom. Prvih mesec dana sam bio potpuno sam (iako tinejdžer), a potom mi je došla mama, sa kojom sam ostao u Americi pune tri godine. Morao sam da se prilagodim totalno drugačijem načinu života, što je bila dobra životna lekcija. Ali, bilo je teško jer u tom periodu nisam nijednom video svog oca i ostatak familije za koju sam veoma vezan.